Савремени, 21.вијек је доба у којем се стиче закључак да нам је све дозвољено и да су границе које сами себи поставимо само на папиру. Оне се лако померају и у том случају сам појам „мјера“ нема никакву вриједност. А у времену мојих дједова и прадједова могла се поистовјетити са „бесом“.
Мјера је била равнотежа у свему јер се знало кад треба стати, било да се ради о послу, породици или пријатељима јер особа која „има и зна мјеру“лакше одржава равнотежу како са собом, тако и према другима.
Моји дједови су одувјек то знали. И учили нас млађе, своју унучад када се треба зауставити и колико од родитеља треба тражити, јер отац и мајка су ти који се брину за нас, а не машине које служе за испуњавање дјечијих хирова.
Тада нисам све разумјела, али сада знам да је мјера облик зрелости, људска способност да зна колико му је потребно тако да не нашкоди ни себи ни другима.
Мјера није ограничење већ врлина која нам показује слободу. Јер само задовољан човјек и срећан малим стварима, може да живи у складу са собом и другима, односно, може имати мјеру.
М. С.