ВЕЛИКИ ПОВОДАЊ ИЗ 1896. ГОДИНЕ – ИЗМЕЂУ ИСТОРИЈЕ И КЊИЖЕВНОСТИ

Поводом 130 година од Великог поводња (1896–2026)

Постоје догађаји које вријеме не може избрисати из памћења једног града. Један од њих је и Велики поводaњ од 10. новембра 1896. године, који је у историјским архивама остао забиљежен као једна од највећих природних катастрофа које су погодиле Вишеград и цијело Подриње.

Услијед дуготрајних и обилних падавина у новембру 1896. године дошло је до великих и катастрофалних поплава које су погодиле широко подручје Подриња. Посебно тешко било је у Вишеграду, гдје је Дрина показала сву своју силину и разорну снагу. Набујала Дрина претворила се у незапамћену водену стихију која је однијела већи дио града и готово потпуно прекрила мост Мехмед-паше Соколовића.

Већ сљедећег дана вода се почела повлачити и поново се указао мост, али без камене ограде коју је однијела бујица. Ни силина велике воде није успјела да сломи велики камени мост. Овај поводaњ био је једно од највећих искушења у његовој историји. Управо је у томе његова посебна вриједност – опстао је јер је грађен од камена, али и од знања, умијећа и визије његових градитеља.

Своју разорну снагу показао је и набујали Рзав, који је поплавио дио Нове Махале и у свом силовитом налету однио дрвени мост, остављајући за собом додатна разарања.

Тако су Дрина и Рзав тог новембарског дана претворили Вишеград у град под водом, остављајући за собом пустош и страдање.

Историја нам пружа податке о висини воде, размјерама разарања, материјалним губицима и људској несрећи која је задесила Вишеград тих дана.

Оно што овај догађај чини посебно значајним јесте чињеница да није остао забиљежен само на фотографијама и историјским документима, већ је добио трајно мјесто у књижевности.

Сјећање на Велики поводaњ, страх, неизвјесност, солидарност и немоћ људи пред природом остало је да живи и на страницама једног од најзначајнијих романа наше књижевности.

И можда је то и права вриједност Андрићевог дјела: оно што би без књижевности могло остати само као податак из прошлости претворено је у трајно свједочење о једном времену, људима и граду који је, упркос великом страдању, наставио да живи.

Док се ових новембарских дана сјећамо поводња, већ наредне године обиљежавамо значајан јубилеј – 450 година од завршетка градње моста.

Вјекови су потврдили оно што је Андрић записао: у свијету у којем све пролази и нестаје, ћуприја на Дрини, упркос свим изазовима, искушењима и страдањима, остаје да свједочи да је заиста саздана за вјечност!

Дивна ВАСИЋ