О ВЕЛИКОЈ ГОСПОЈИНИ У ДОБРУНУ ШЕЗДЕСЕТИХ ГОДИНА ПРОШЛОГ ВИЈЕКА

О ВЕЛИКОЈ ГОСПОЈИНИ У ДОБРУНУ ШЕЗДЕСЕТИХ ГОДИНА ПРОШЛОГ ВИЈЕКА
Пише : Радоје ТАСИЋ

Шездесетих година прошлог вијека православни празник над празницима у вишеградском крају била је Велика Госпојина, крсна слава Манастира Добрун.
И старо и младо, и мушко и женско, спремало се за чувени вашар у порти цркве, која још није била проглашена манастиром. За тај дан из сандука се вадила „стојећа“ одјећа и обућа, домаћини су припремали храну за софре, ранило се на литургију, а у новчанику су момци морали да имају свежањ динара за плаћање свирача и вођење кола.
Прича се да је газда Милош Јевтић са Станишевца, мјесец прије Госпојине, звао посебног обућара кући који је данима од штављене коже израђивао опанке кљунаше за све чланове породице. А у породици је било 18 чељади.
Локалне газде из свих околних општина су уочи Госпојине долазиле са товарним и јахаћим коњима у порту, преноћили би, и ујутру заузели мјесто у цркви на светој служби Божијој.
Софра домаћина Милована Тасића била је највећа, постављена под јабуком зечушом, а попунила се гостима куће послије литургије. Бркајлија Милован је имао седам синова и једну кћер и сви су служили госте или играли у колу.
Памте старији да је у црквеној порти истовремено играло и више од десет кола а свирачи су пребирали по хармоникама, дували у кларинете и ударали по бубњевима.
Предмрак су се ложиле ватре, сјевнуо је и понеки кож или колац из плота исчупан, звизнули пендреци а забиљежене су и отмице дјевојака.
Они који нису имали софре као фамилије Јевтића, Шимшића, Тасића, Баранаца , Спасојевића и других разастрли би поњаве испод десетак стабала зечуша и поставили храну.
Многи су из сусједних општина долазили на вашар легендарним возом „ћиром“.
Под прастаром липом на улазу у порту бостанџије би истовариле на стотине килограма лубенице . За муштерију се обавезно вадио ножем чеп да јој се испита зрелост. Дјечаци су организовано кад трговац не види крали лубенице.
Док брат и ја нисмо дорасли до вашара и остајали код куће да чувамо краве или овце с нестрпљењем смо увече чакали да уз Поток и од Радомирове куће заграје вашарџије. Отац би ми у руке тутнуо лубеницу , коју је у рукама носио пет шест километара од цркве. Те вечери по први пут у години дјеца су се сладила док су старији помињали почетак школе јер заједно стижу „лубиница и учитељица“.
Нема више старе липе поред капије у порти светиње, мале приземне кућице за вашарџије и друге госте. Ни софре нису преживјеле налет новог времена, нестали су столови и клупе од лучевих дасака. Од десет остала је само једна јабука зечуша.
О тим, за неке сретнијим временима, свједочи још једино бијели храм са старим звоником и камена чесма испод „штреке“ из које на три стране шикља ледена вода из Раздолина.