ИЗЛЕТИШТЕ НА ЛОВЋЕНУ ДОБИЛО ЈОШ ЈЕДАН ЖИВОТ – ОНАЈ КОЈИ ТРАЈЕ У МУЗИЦИ, СЈЕЋАЊУ И ЕМОЦИЈИ

Пише: Биљана Брајковић

Иванова корита – мјесто које је пјесма учинила вјечним

На Ловћену, високо изнад Цетиња, постоји мјесто које је одавно много више од планинског извора и излетишта. Иванова корита постала су један од препознатљивих симбола црногорске природе, али и мјесто које данас многи прво повезују са чувеном пјесмом Мериме Његомир.

Бистра вода, шума Ловћена, планински мир и посебна љепота овог краја одувијек су привлачили људе. А онда је пјесма „Иванова корита“ учинила да за ово мјесто чују и они који можда никада нијесу били на Ловћену.

Иако се пјесма често доживљава као стара народна пјесма, њен аутор је Милутин Поповић Захар. Пјесма је настала 1999. године, а инспирација је била необична и веома емотивна. Захар је касније испричао да се његов тешко болесни стриц, поријеклом из Црне Горе, пожелио воде са Иванових корита, вјерујући да би му она могла помоћи. Управо из тог догађаја родила се идеја за пјесму.

Двије године касније пјесма је дошла до Мериме Његомир. Иако јој се допала, била је скептична јер јој је дјеловала превише тужно. Захар је потом дописао завршне стихове и причу о Анки и Јови добио је срећнији, љубавни завршетак.

Мерима је пјесму отпјевала на начин који јој је дао посебну емоцију. „Иванова корита“ објављена су на њеном албуму из 2001. године, а пјесма је временом толико заживјела међу људима да су многи били увјерени да је ријеч о традиционалној црногорској пјесми.

У пјесми су Иванова корита мјесто наде и оздрављења, али прије свега мјесто гдје се спајају природа, љубав и чежња. Вода са извора не може излијечити Анкину љубавну бол, јер је, како пјесма поручује, за ту болест потребан само онај кога срце чека.

Иванова корита остала су на Ловћену, али су захваљујући пјесми добила још један живот – онај који траје у музици, сјећању и емоцији.

Јер нека мјеста имају своју историју, нека своју љепоту, а ријетка имају и своју пјесму. Иванова корита имају све троје.