ЉЕПША СТРАНА СТВАРНОСТИ : НИЈЕ КРАЈ НАЈХУМАНИЈЕМ ПОЗИВУ

Лични став

Сви смо, колико толико, свјесни поднебља под којим живимо, опхођења нас самих према држави, и онога што нам држава враћа. Свјесни смо и тезе да нам је здравство буквално полетјело низбрдицом, да су нам стручни љекари или отишли – или на путу да оду, ако не у политику, онда на Запад, и да немамо коме да се обратимо ако нас нешто боли.

Свјесни смо ми, само не реагујемо. Правимо се глуви и нијеми, и онда кад буде „стани-пани“, потрчимо доктору, псујемо га да ништа не зна, оздравимо (ако нам „убоду“ тереапију или ако смо довољно млади и јаки), или се од тих истих љекара вратимо још болеснији.

А о опхођењу љекара према пацијентима – посебна прича… Исто као да болесници иду њима зато што их воле, па као ’ај да попијемо кафу’. Нељубазност, нетрпељивцост, дрскост… И то без икаквог разлога, јер се култура понашања учи до вртића.

Међутим, није све тако црно у земљи Недођији.

Болница у Фочи

Пријатно изненађење (иако мирис јода и осталих медикамената тјера желуцац у грло) долази из Универзитетске болнице Фоча. Вјеровали или не, тако је.

Да се разумијемо, љекаре нико не воли, или бар не воли да им иде. Али већ кад је густо, и кад се мора, одмах на пријемном одјељењу те дочекају вриједни и ажурни радници. Љубазни су, способни и брзи. И ето те одмах (уз мало среће да нема гужве) код специјалисте.

Љубазан однос према пацијентима, посвећеност, стрпљење и разумјевање медицинског особља, први је и најснажнији утисак који човјек понесе након нешто дужег боравка у болници.

Тужна је чињеница да смо заборавили шта је љубазност, па останеш затечен, „сметнеш с ума“ и зашто си дошао ту, јер заинтересованост доктора према болеснику у данашње вријеме није свакодневица.

Истаћи треба и да, за  неколико дана  колико проведох под кровом те установе, не примјетих да нешто од лијекова фали, да недостаје нека терапија, медикамент, сестра или доктор. Све је на свом мјесту, уиграна екипа која заслужује аплауз, посебно одјељење хирургије .

Да, јесте посао доктора да лијече, контролише и брине, али није уобичајна, бар не код нас, зато тим људима треба бити подршка.

У иностранству би имали можда и десет пута већу плату за много мање посла, можда би били цјењенији, али уз све услове у којима раде, и начин на који обављају посао и пацијенте који долазе из цијеле Републике Српске, љекарима у УБ Фоча треба пружити руку, јер свој посао раде пожртвовано и професионално.

Посебно , др Ненаду Лаловићу, др Миливоју Достићу и особљу на одјељењу хирургије .

Драгана РАШЕВИЋ

Прочитајте и...