У ПОТРАЗИ ЗА ИЗГУБЉЕНИМ ВРЕМЕНОМ (2)

Заборављено гробље

На улазу у Рудо, испод бензинске станице, налази се старо руђанско гробље. Заборављено и прекривено наносима времена, лежало је оно стотињак година под маховином, овијено лијанама и павитом, срасло заједно са земљом, али и са дивљом депонијом која је временом овдје изникла.

 Након успостављања аустроугарске управе 1878. године, граница између Турске и Аустроугарске била је тачно између Рудог и Сјеверина, дуж лијеве стране Лима, све до Увца.

 На турској страни налазила се гранична караула звана Мејташ, а на аустроугарској страни жандармеријска касарна.

Гроб познатог руђанског трговца Миковића

 Слабљење турског утицаја и одлазак овог дјела становништва, отворио је простор ове мале касабе за насељавање и организацију живота православног становништва. Тако су прве јавне објекте у Рудом, након окупације, почели да граде домаћи Срби. Биле су то Црква Светог Илије и конфесионална (православна) основна школа (завршене уз помоћ већег државног прилога цара Франца Јосифа 1884. и 1885.). Оба објекта била су у саставу старог Рудог, на излазу из касабе у правцу Сјеверина.

 Гробље се налазило непосредно поред цркве. Недалеко од нове православне цркве и школе у правцу Сјеверина, и у атару овог села, никла је сјеверинска текија халветијског дервишког реда (чији остаци се могу видјети и данас).

Старо гробље руђанско

 У овом гробљу пронашли смо, очистили и учврстили (јер су били положени на земљи, или чак и под земљом) неколико споменика, од којих се могу издвојити по очуваности – гроб (вјероватно тадашњег аустријског финанса) Карла Поволнија „несрећно настрадалог на Лиму 1885.“, гроб Стаке Перовић, који подиже породица Гардовић, затим гроб „раба божијег“ Занфира (вјероватно један од првих споменика у овом гробљу из 1879. године), гроб, накнадно ту сахрањеног, Милосава Миковића. Остали гробови били су или оштећени, или је на њима уклесан само крст.

Тако су се некако у том тренутку сјединила минула времена оживјевши “камене спаваче” и духове оног некадашњег Рудог.

Гроб аустријског чиновника

 А ово гробље остаје да, како кажу стихови Мака Диздара, живи и кад се очи склопе, у својој дјеци и дјеци њихове дјеце, и подсјети да смо и ми као и они били само тренуци трајања, зрна у пијеску на спруду, варница у огњу, влат у трави…вјечност.

Јована ОСТОЈИЋ

Прочитајте и...