ТОРБИЦА ТКАНИЦА УПРТАЉКА

Торбица, тканица, упртаљка. Успомена из дјетињства из ђачких дана.

Сјећам се. Бака Радојка је „поставила“ једне вечери, стан / разбој“ у подруму куће у Тасићима, гдје је само она спавала.

Имао сам седам година и требало је да најесен пођем у први разред подручне основне школе у сусједном селу Велетову.

Припреме за тај свечани чин, првог школарца у новој кући која је изграђена годину-двије прије него сам се родио, трајале су дуго и била су ангажована сва чељад, а било нас је седморо.

Тек што би се дијелио ноћ са даном нас дјецу која су спавала  у собама на спрату куће будио је потмули ударац брда на стану у подруму.

Једнолични ударци на стану  би нас прво расанили  а затим поново успавали али нас је бака, тачно у пола шест, поново трзала из сна, да „за росе“ гонимо краву Шаруљу на пашу у ливаду Бијела, „јер су врућине и прије подне ће се мал  разобадати.“

И док смо се  умивали и облачили баба би већ спремила  чимбур за доручак и у руке тутнула комад кукурузе,  чанак препун тврдог сира и младог кајмака за ужину  и послала нас за стоком.

Лупање брда на стану престало је једног јутра раније и онако бунован сам видио да је бака завршила ткање  мале торбице шаренице, са два украшена повраза и ресама на њеном врху.

„То ти је за књиге и прибор, ђаче наш, „ рекла је бака и торбицу окачила на грану шљиве „да се мало израчи.“

У припреме за први дан у школи урачунато је и мајчино плетење полувера од сиве вуне и шишање на „нулу“ код комшије Славка из Потока, који је једини у селу имао машиницу за шишање.

Сјећам се и сад да му је бака Радојка  послала и хонорар  за учињени посао – неколико љуски / кокошијих јаја/.

И тако је опремљен и припремљен школарац   преко Дуба, превоја који је дијелио село Бијелу /Тасиће/ и Велетово стигао у школу гдје га је сређене фризуре, у цицаној хаљини и дневником под мишком, са осталим првачићима дочекала учитељица Ружа Сердар и увела у учионицу.

Али, то је друга прича.

Снимајући репортажу за емисију „Записи поред пута“ о Соко граду код Љубовије одлучих да присуствујем јутарњој литургији у новоизграђеном храму.

Након службе  обичај је у овомкрају да свештеник све вјернике који су јој присуствовали позове у салу на доручак.

На крају стола, на дрвеној клупи бакица убрађена у шарену мараму тутљала је нешто по шареној торбици тканици са истим шарама, као  оној из мојих ђачких дана.

Поново је у мени заискрила она дјечија сељачка радозналост, прордиле емоције и проговорих.

„Бако, такву сам торбицу имао кад сам пошао у први разред основне школе,“.

Она мало накриви главу, жмирну  са смјешком  на оба ока и проговори.

„ Видим  да је ти гуташ очима, не знам ко си и шта си, али каним  да ти је стало до ње. Ево ти је за успомену, изаткаћу ја се би другу, „ рече бакица, извади из торбе комад пшеничног хљеба и – чанак и даде ми тканицу.

Нелагодно сам се осјећао јер нисам имао ништа прикладно  да и ја дарујем непознату жену.

Али ето тај призор и њен  лик са шареном торбицом на кољенима, која и сад заузима почасно мјесто у соби моје куће на селу, остао је уснимљен у репортажу  „Приче и легенде о Соко граду“.

Р. ТАСИЋ

Прочитајте и...