РИСТОВИЋЕВО СВРАТИШТЕ ЗА ДУШЕ УМЈЕТНИЧКЕ

РОГАТИЦА – У кући Зоране и Слободана Ристовића у Рогатици, омања је  просторија, под тек направљеним а „изанђалим“ гредама сударају се ријеч и боја, кист и мастило, стих и дугини лукови, строфе и пасторални  сеоски пејзажи, портрети и свеци са икона, боре се за простор  у миру божијем слике великана сликaрства  и пјесме једног од чувених  српских пјесника.

Овдје се с њима друже старински, како рече пјесник, чађави предмети из старих кућа, натрулих салаша и  и нахерених амбара и мјечара , светлуцави дијелови камена који лијече успомене , од мољца изгрижених пиротског ћилима, очуваног дјевојачког веза и оних за нас безимених за које Ристовић само зна да су трунка  његових сјећања  из поезијом изатканог  живота.

Слободан Ристовић

„ Ово је  добротворна хуманитарна приватна галерија“Марија“ , која се још може назвати свратиштем и сјатишетем за умјетничке душе. Овдје се може доћи из више разлога. Први разлог доћи, упознати се ,  разговарати са неким својим а да вам прије тога није био познат. Познајемо људе по њиховим дјелима а пролазимо кроз њихова мјеста не познавши се, „ каже Ристовић.

Он вели да  ако овуда пролази неки сликар или пјесник или било који човјек који се бави неком умјетношћу треба да сврати у ову необичну галерију.

„Може овдје да попије кафу, или он да прича а ја да ћутим, или он да ћути а ја да му причам или неко из моје породице, „ говори пјесник сједећи на троношцу своје баке.

Ристовићу, пјеснику, књижевном критичару, есејисти, сликари су поклањали у разним приликама  своје слике, своја умјетничка дјела а он ће их, уз сагласност аутора, даривати оним који лијека траже.

„Могу их да неком поклоним, онима који одлазе на лијечење па немају шта да поклони љекару, јер пракса је сад да морамо дијелити поклоне онима који нама треба да удијеле здравље. Радо дам неку слику коју сам добио због моје кћерке  Марије или својих пјесничких заслуга, „ објашњава Ристовић.

Зидове овог пригратка уз кућу, сјатишта,  који ће имати и посебан улаз, красе умјетничка дјела Миша Вемића, Момчила Мацановића, Миленка Павловића, па Рата Вукојчића, Драгана Гавриловића, Јанка Лаца, Гордане Заклан, онда  Зорана  Сувајца, Бранка Никитовића, Драгана Тасића и аутора портрета Слободанове мајке Маринка Илића.

Једна од првих књига овог ккњижевника је носила назив „Кућна гуја“ па онда „Напуштене куће“ које су стихом у прози овјековјечиле пропаст српског села.

Поломљене ограде напуштених кућа

Ноћу ваде старе шунадле из зидова

Ископавају крње секире да своје развалине замјене

Мртав домаћин слуша како се његова ограда припрема  за последње показивање небу

Домаћинови синови понекад сањају поломљене ограде

И буље у телевизор…

„Дјецу би требало из градских средина водити у села која су им у комшилуку да виде како изгледају напуштене куће, да им учитељ и учитељица објасне због чега је у сред куће никло дрво , на које је дошла птица да би направила гнијездо“, приповједа Ристовић.

Срећан сам што сам био један од првих који су свратили у свратиште умјетника у рогатичком насељу Рудо , тајанствени кутак пун снаге сликарског и пјесничког стварлаштва, леглу успомена и подсјећања на дјетињство и младост. Ја сам ћутао а пјесник је говорио и о томе како су некадашња дјеца читала ушима а данас тога нема. И о много чему другом.

Ако вас пут, случајно,  наведе у Рогатицу навратите у кућу Ристовића. Укућани ће вас већ на кућном прагу почастити  осмијехом који лијечи и ријечју која се из  књига изрезује.

Р. ТАСИЋ

Прочитајте и...