Радоје ТАСИЋ : ЗОВ ЖЕСТИНЕ

Зовем те честицама прашине златне

Ко задњи зрачак кроз распуклину крсну

Зов жестине гуди кроз жиле вратне

Жеље би хтјеле али не могу да прсну.

Зовем линијом живота , чудним цртама длана

Још једном бором, последњом сребрном власи

Амбаром уздаха, сухмразицом са усана

Најљепшом мисли што вулкан живота краси.

Дозивам јесењом гљивом и рујиковим листом

Чудесном травком поред ватреног врела

Самцем нарцисом, јабуком кристално чистом

Четворосрцом усрећитељком што расте насред чела.

Призивам паучином мјесеченине, мирисом свијетла воде

Гудалом зрикавца поред раскламаног стола

Зачараним кругом над којим виле броде

Бљеском плафона гдје те тражим до бола.

Зовем те прашине златне честицама

Капљу воде с ужегле илинске јаре

Тражим ко дрвце љубави у чесницама

И сликам мисли док мастилом не прокрваре.

Призивам зовом дивљине, распуклом кућном гредом

Дахом откоса, браздом родности, јабуком шареником

И печат имена штампам на младе калеме редом

И зваћу тако док ме не прозову очајником.

Радоје ТАСИЋ

Прочитајте и...