РАДОЈЕ ЖИВИ САМ КАО КУРЈАК НА НИЧИЈОЈ ЗЕМЉИ: “Деси ми се и туга, ухвати па не пушта, проговорио бих са неким ријеч, а немам са ким”.

У брдима високо изнад Дрине, Перишићу су комшије вукови, лисице и зечеви, а каже да му нико не недостаје док стоји као последњи граничар

У свету Радоја Перишића, који живи сам у брдима изнад Вардишта и који се састоји од једне брвнаре, три-четири ливаде, једне липе, једног дрвљаника, неколико потока и безброј планинских врхова који на све стране штрче из сумаглице, од безброј травки и жутих сасушених цветова, по којима је јуче ујутру пало бело иње, нема људи

Мрвице за тичице

Радојеве комшије су планинске лисице, вукови, зечеви, те неколико птичица, које Радоје зове „тичице“ и које ни зими ни лети не одмичу од брвнаре. Вероватно зато што их Радоје храни мрвицама хлеба. Што се народа тиче, Радоје је сам када устаје, сам је када леже, сам руча, сам вечера, сам кад сам себе разговара кад се пробуди у глуво доба ноћи.

– Више се трудим да будем расположен него тужан, али деси ми се и туга… Наиђе уз поток, ухвати ме, па не пушта… Што – не знам. А самоћа… Она је овде стално, и не смета ми много, једино, наиђе ми понекад, проговорио бих са неким ријеч, али немам са ким – каже Радоје.

Перишић му некако дође и као последњи граничар на немирној граници изнад Дрине, на брдима за која се борило и гинуло, лила се крв, а граница сад остала пуста. Његова кућа на месту званом Караула у ствари је караула српске војске, брвнара подигнута на једва 100 метара од граничног међудржавног српско-босанског камена пре стотину и кусур година.

– За време Аустроугра овде су били српски граничари. Бог те пита колико је ова брвнара стара. Од све те силне војске остао само ја, спала граница на мене да је ја чувам – вели Радоје.

Први комшија

Около, докле год поглед сеже, а допире подалеко, Радојева кућа је једина из које се вије дим. Види се, ту и тамо, по косама, још понека брвнара, црна ко угарак, али пуста. И то одавно.

– Овако, на ову страну, ка истоку је Јабланица, има до ње десетак километара, иза брда је Семегњево на Златибору, на 15 километара, овамо иза мене је Вардиште, и до њега је више од десет километара, а до првог живог комшије имам седам километара – разјашњава Радоје свој положај на граници.

Једини звук у његовом свету јесте шкрипа врата на његовој колиби. Та врата не шкрипе као ова наша по становима и кућама у градовима, на Радојевој брвнари кад зашкрипе врата, језа сиђе низ кичму, а коса се подигне на глави… Не толико што је тај звук страшан, него што покида тишину која царује од Радојеве куће до најдаљих врхова и до неба, поцепа је надвоје као оштрим ножем.

Кад остану сами, Радоје се највише изразговара са мачком, коме је дао име Брко. У ствари, Брко и није био Радојев мачак, него, кад је умро Радојев најближи комшија, Брко остао сам на ледини и, куд ће, шта ће, дошао код Радоја. Сад се њих двојица увече лепо изразговарају, Радоје исприча Брку где је био и шта је радио током дана, Брко повери Радоју своје догодовштине, и тако сваке вечери.

Транзистор и чизме

– Рано падне мрак ових дана, ја наложим ватру, проговорим са Брком, онда укључим транзистор, послушам вести и онда заспим. Кад се уноћ пробудим, сетим се да сам у продавници остао дужан 12 марака, па размишљам како то да вратим, неких других проблема и немам. Ујутру устанем, најлепше ми је кад је леп дан, изађем па гледам около ову љепоту, окренем се тамо – нема никога, окренем се овамо – ни овамо никога. Понекад одем и ка Вардишту, у надницу, помогнем понеком у цепању дрва или нешто друго, али то је ретко – прича Радоје.

За зиму је спремио дрва, ставио буре купуса, има и брашна једно 60-70 кила, једну сланину, мало пасуља, џак кромпира, има и два кила јабука, мало уља, соли и шећера, њему доста.

– Од имовине имам – један транзистор, он ми је најважнији, имам и једне војничке чизме, њих посебно чувам, имам мачка, имам и патике, летос ми их поклонио Војкан Крстић, и то је све – вели Радоје.

Не прија му Ужице

До продавнице у Вардишту има три сата хода, срећом, па га прошле године на граници, на Караули, нашао Војкан Крстић, познати добротвор, хуманиста, који се скућио на мајчином имању доле у Вардишту. Од тада, Војкан мало-мало, па ето га код Радоја са пакетом хране.

– Хвала ти, Војкане, за онај пакет од ономад. Ау, чега ту све није било – каже му Радоје.

Кад дође ноћ, око брвнаре јаучу вуци, најближи комшије. Радоје се тада затвори изнутра, а око брвнаре разапне струне и на струне везану звонцад, конзерве, са циљем да га звонца упозоре ако нека живуљка покуша ближе да приђе брвнари или уђе у брвнару.

Радоје има сестру у Ужицу, али Ужице га не привлачи. Јесте да је тамо све добро, али у Ужицу Радоје не може ни да се одмори, ни да се наспава, нити да се надише као код њега под стрехом брвнаре.

– Немам воде, немам струје, а и шта ће ми. Лети, кад хоћу да се окупам, сиђем до реке, понесем шампон и пешкир, зими отопим снега на шпорету… До извора имам километар и по, понекад и тај извор пресуши, па тада морам до реке да наточим воде за пиће и кување – каже.

Од остале имовине, када је у питању намештај, Радоје у кући има све оно што му треба. Један кревет, сто, једну малу столицу, има и одеће нешто… За зиму је спремио и мало дувана. Јуче,

нарочито се обрадовао кад му је Војкан обећао да ће регулисати Радојев дуг у продавници од 12 марака.

Пуно чељади

У међувремену, између времена српских граничара и времена Радоје граничара, на Караули је живео и народ. Радоје, коме је тек 51 година, сећа се кад је у његовој кући и кући полубрата било 17 чељади.

– Сањам понекад народ око куће… Сви весели, пробудим се, нема никога… Заурлају курјаци из планине да ме подсете где сам и да сам сам. Не бојим се ја њих. Овде сам рођен, куд бих ја одавде кад мени ниђе љепше нема – вели. Што се осталог тиче, Радоје је, вели, сем оних 12 марака дуга, задовољан животом. Нема никаквих примедби. Код лекара је био само једном, давно, кад му је во рогом пробио стомак, а и тада се Радоје брзо вратио из болнице и после сам себе превијао на Караули.

О старости која иде не воли да прича. Ни куд ће, ни како ће оставити Караулу и ону лепоту. Једино може да се деси, теши се, па да је – горе, где ћемо сви једног дана, можда и лепше него на Караули.

Може да буде јер Радоје је заслужио лепоту.

Курир.рс/ ЗОРАН ШАПОЊИЋ

 Фото Зоран Шапоњић

Аутор: Зоран Шапоњић

Прочитајте и...