ПРОТЕКЛА РАКИЈА ИЗ КАЗАНА ЧУЧАВЦА

Да казан чучавац није справа прошлости свједочи и овај снимак из Чајнича.

Парави сељачки казан који је штедио дрва али трошио више времена домаћинима да се испече ракија.

На селу у то доба, касна јесен, домаћини су имали времена на претек   које се користило и „сједењем код веселе машине“.

До касно у ноћ уз луч или лампу петролејку или карабитушу сељани су пекли и пили ракију тако да се дешавало да казан не може да напече толико ватрене воде колико су окупљени могли да попију.

У ложишту чучавца пекли су се кромпири за мезе а атмосферу је, осим ракије,  подгријавала пјесма најчешће „Ој, ракијо рако, пиће моје слатко, ти ћеш мене рако у јарак полако“.

У вријеме гладних година џибра се сипала у посебне каце и од ње се циједило сирће које се са кукурузним хљебом често налазило на скромној сељачкој трпези у данима божићног и васкршњег поста.

Чучавац је чинило од камена озидано ложиште, бакрени казан најчешће од 50 литара, лула и дрвена табарка са хватаљкама.

Р. ТАСИЋ