ПОЛА ВИЈЕКА СА РАБАЏИЈСКОМ КАМЏИЈОМ

Сањао дјечак Миодраг Анџић, пред јутро и пред полазак у школу осмољетку како с татом вуче балване из шуме на планини Цигли.

Тога дана умјесто књига и дрвене пернице у торбу шареницу ставио је кријући комад кукурузе, чанак кајмака и сира и главицу црног лука и пјешице кренуо ка планини и породичној пастирској колиби гдје је отац ноћивао бавећи се рабаџилуком.

Тај дан, кад је онако уморан и знојав објаснио оцу да неће више у школу и жели да са Рудоњом и Шароњом рабаџија био је прекретница у његовом животу.

Миодраг Анџић, рабаџија

`Имао сам тада 15 година кад сам у рукама осјетио ланац којим се воде волови, чуо њихово хуктање и стењање под теретом јарма и балвана који су вукли и пуцањ коже на кожној камџију са дреновом дршком и до дан-данас, а сад ми је 67 година, нисам престао да се бавим рабаџилуком, ` почиње животну причу старина из села Бјелушевине код Рудог.

Љубав према воловима, њиховим крупним очима и снази коју исијавају из свог тијела настављена је па се онај голобради дјечак са планине Цигле, сад већ момак, обрео у Црној Гори, на Жабљаку са чак седам пари волова колико их је тада имао.

`Радио сам на тој планини извлачећи `дрвне сортименте, како се данас модерно каже`до пута пуних двадесет година, по киши, снијегу, мећави и јулској жези али нисам посустајао јер се и добро зарађивало. Моја жеља да имам најбоље волове у селу и на шумском радилишту нагнала ме једном да на Жабљаку купим пар најбољих и пјешице их доведем до куће за шта ми је требало два дана хода,` присјећа се сељак  из Бјелушине.

Да ли ће унук наследити старог рабаџију

Анџићеви бикови  су увијек били и најбољи и најјачи, јер `шума је чудо у њој нема њежности ни милости, ту побјеђује само  снага и вјештина` каже рабаџија стављајући велики колски јарам на два вола који су тешки појединачно више од једне тоне.

`Над два пара, колико их сад имам, бдим даноноћно, хранећи их сијеном и прекрупом, тимарећи и његујући јер во зна добро шта је камџија али и шта је њежна ријечи и моја команда`, додаје Анџић.

Рабаџија до последњег даха

У предаху шумских или сеоских послова Анџић са два пара волова `тркне` до Крајчиновића или села Јабланице на Златибору да његови `тешкаши` окушају снагу на такмичењу вучења најтежих балвана на најбржи начин.

`Шта да ти причам освојим најчешће прво а и прво и друго мјесто, златиборске рабаџије ме само мјеркају али ћуте дивећи се љепоти и снази стоке коју имам, `хвали се рабаџија.

Рабаџије имају примитиван али искористив алат за свој занат. То су јармови са тељезима, клинови за везање ланцима трупаца, влачези, сјекире, цапини и кланфе. Миодраг има и приручну ковачију у којој прави алат и плоче за поткивање волова које уз помоћ сина обавља.

Два пара волова

Миодрагови волови су праве грдосије, џин бикови са огромним роговима али и крупним очима пуним топлине.

`Вјеруј ми да знају  много о свом газди и његовом расположењу. Увјерио сам се у то безброј пута. Кад сам год одлучио да продам своје волове два дана нису хтјели ништа да једу нити да пију воду. Чудан је то животињски предосјећај. Гледао сам,к ад их поведем код другог газде да из њихових очију капљу сузе. Нема тог рабаџије, па и оног најгруљег и насуровијег срца  да и он не заплаче. Жив је то створ, земљаче, с њим кору хљеба и за њега и за себе зарађујеш, ` прича рабаџија Миодраг.

Последњи руђански рабаџија, замишљен и наслоњен на јарам између двије воловске главе, понекад одлута погледом некуд у даљину. Онда се прене враћајући се у стварност и прозбори.

` Машине замјењују и људе и воловске запреге. Једино шумска газдинства морају да траже нашу помоћ јер је и техника немоћна на неприступачним сттјеновитим  теренима одакле до цесте треба превући балване. Само што је рабаџија све мање и мање ће их бити. Знам само за себе – док срце куца у мени гајићу, дружити се и радити са мојим рогатим љубимцима, ` завршава причу старина из Бјелушине кривећи шајкачу на глави и испијајући ракију од чувене у овом крају  шљиве микавичке.

Радоје ТАСИЋ   

Прочитајте и...