ОРАСИ ОРЊАШИ ОД БАКЕ МИЛЕНКЕ ШИМШИЋ

 „Сјећам се, 35 кућа на Станишевцу, па вајати за синове, штале пуне стоке, салаши и амбари, мјечари са карлицама са млијеком и качицама са сиром, месо се суши под кровом испод оџака, трнке са пчелама поредане на брвнима испод стреха грађевина, све пуно, кипти и прељева а народ весео пјева и кад му се не пјева често и без разлог и повода, „ почиње  причу Миленка Шимшић једини становник овог села некад познатог по стаништима калуђера манастира добрунског по којима је и добило име.

Сјећа се кад се из родног села Крагујевца удала на Станишевац да је у кући било десеторо чељади, да се знао ред и поредак. Планинка, њена заова спремала је храну за бројну породицу.

„А храна купус без меса, грах  без меса, цицвара, попара, качамак са младим кајмаком, па куван кромпир. Планинка испече хљеб, кукурузу дограбимо се онако гладни и уморни од сеоског  посла. Још ако дода   старог  сланог  кајмака и стави комад сланине то само пуца, „ у заносу прича старица.

Вели да су  се чељад молила богу учочи недеље а јетрва је за ту прилику спремала три пите и саваком  по шољу млијека.

„Пита је била од пшеничног брашна и данас имам њен укус у устима, „ каже Миленка.

Село се, вели, орило од блеке оваца, рике говеда, дјечије граје, пјесама дјевојака и младића. Пуни сокаци као да је вашар у питању.

Миленка Шимшић

„ Предвече догонимо овце и говеда на једину воду у селу на Ковануши која је била позната по великом дрвеном кориту. На оградама дјеца се начичкала ко птице и пчеле, скачу са врљика  кад наиђу волови или домаћински коњи. А цуре ко цуре док говеда пију воду загрле се па запјевају“ Мој драгане не гаји говеда, неће шћети млада да их гледа“.

Посна је била земља на селу Станишевцу, објешеном на брда, као чобанске шарене торбице на гранама граба или глога. Зато су домаћини имали доста дјеце да обрађују њиве и чувају стоку.

„Најмногољуднија је била кућа Сава Јевтића. Тикомир је имао шест шћери, Јован пет а  газда Милош Велики три. Кад је Милош живио у заједници у огромној кући са двоја врата у подруму битисало је  у њој 18 чељади, „ присјећа се старица.

Крсне славе, оне зимске, биле су прилика да се фамилије окупе и у весељу их прославе.

„У засеоку Коса била је кућа Савова, он ти је био велика буџа у жељезници у Ужицу. Уочи славе долазило му је и по двадесет гостију. Домаћин је цијелу ноћ наздрављао из бардака ракијом да мушкарци не спавају јер нису имали гдје лећи, „ смјешка се старица ударајући штапом о ивицу кућног прага.

Старица се успави на троношцу,  отхукну , објема рукама поправи црну мраму јер је у жалости за мужом Милом који је умро у мају ове године, устаде полако и загледа се у напуштене сеоске куће уоквирене јесењима бојама.

„А, садево. Садево само ја у селу и комшиница ми која зими оде код сина у Вишеград. Најтежа је тишина, она дуга, подмукла која одзвања у ушима и у човјеку изазива мрачна осјећања. Навикла сам, па се мешчини и не бојим ноћи. Упалим сијалицу пред кућним вратима, још једну пред шталом да међед не би овце сатро, попијем таблету за смирење и давиш заспим онако …“.

Прича старица да су јој најчешћи гости припадници Граничне полиције, који дођу, питају је за здравље, треба ли шта да јој донесу из града или помогну.

„Мало, мало па ето ти тих кршних момака. Као да ме сунце огрије кад их видим, насмијани пуни снаге. Изнесем сок попијемо и одоше својим послом, „исприча Миленка.

За њу и њеног човјека Мила чуо је и хуманитарац Војкан Крстић који је још зимус покушавао да савлада сметове и донесе им помоћ.

„ Није успио али је дошао кад ми је чоек умро на саучешће. Донио хране и свега, фала му, дај Боже да буде више тако добрих људи. Разговорио ме у жалости и нека телевизија је била с њим,“  каже старица премјештајући тикве под стреху да их мраз не  опрљи.

Брат јој је долазио и отресао шљиве да се ракија испече.  Показа нам штапом воћњак у близини гдје је медвјед изломио стабла шљива да би се дочепао зрелих плодова.

Кад пођосмо натраг у град, а возили су нас људи из Граничне полиције БиХ теренским аутом, бака нам у руке тутну по неколико великих ораха „орњаша“  да се, каже,  старији присјете како су се као дјеца играли „купе“.

Док смо паковали опрему изнад глава је величанственим и грациозним  летом кружио пар бјелоглавих супова.

Сигруно су пристигли из за њих заштићеног резервата „Увац“ код Нове Вароши  јер знају за дан да оду и до Требиња и врате се у своје стално станиште.

Супови су полако нестајали на хотизонту, а и ми смо кренули натраг.

Бака Миленка нам је дуго, дуго махала чворнатом, старачком руком. Пожурили смо да јој не видимо сузе.

Р. ТАСИЋ

Фото : М. СИМАНИЋ

Прочитајте и...