ОД УСАМЉЕНЕ ЦРКВЕ ДО МАНАСТИРСКИХ ЗДАЊА

Снимак сам направио осамдесетих година прошлог вијека.

Свака фотографија је мини-историја.

Она је буквар и читанка неког времена.

Посебно прошлог.

Обично кажемо да је то било – лијепо вријеме и сјећамо га се с носталгијом.

Црква у Добруну

Ова фотографија не говори баш пуно о том лијепом времену мада буди успомене из младости, присјећања на чувене великогоспојинске вашаре на које су домаћини долазили уочи овог празника на коњима, заузимали мјеста, преспавали и ујутро поранили на литургију.

Буди сјећања на дрвене софре у пристранцима око храма гдје су главе домаћинстава на Велику Госпојину, послије службе божије, позивали своје госте на ракију и мезе.

Присјећају се многи да је у порти храма на Велику Госпојину играло више од десет кола, да није било озвучења и ружних прљавих шатри и полуголих пјевачица под њима, да су свирали хармоникаши,  Перо и Узеир, да је Боро дувао у кларинет али и да су се момци жестоко знали да се потуку ако им неко „пресјече“ коло.

Причају да су се на том вашару „бигенисале“ цуре за удају, падале заруке у води сата и пара, дрчни момци отимали дјевојке, да се на вашар долазило и возом „ћиром“ из околних општина, да су под великом липом која више не постоји дјечаци крали лубенице од бостанџија трговаца.

Старији говоре и о лицидерским срцима на тезгама, шареним бонбонама и огледалцима на чијој је позадини била нека љепотица.

У ред се, у тим временима, чекало да се угаси жеђ на каменој чесми са три сливника изграђеној испод „штреке“, или на великим изворима узводно Рзавом гдје су данас резервоари за градски водовод.

Баке и тетке које су надгледале дјевојке добро су пазиле да не би која отишла у врбаке поред извора и говориле како би то била срамота за кућу и фамилију

На фотографији осим јабука зечуша под којима се хладовало за вријеме вашара, се види и мала приземна грађевина и већ поменуто стабло липе, засађене вјероватно за вријеме аустроугарске владавине.

Фотографија говори и о томе колико се комунистичка власт бринула о вјерским објектима и цркви у Добруну на којој је била плочица „Споменик под заштитом државе“.

Први конак код цркве у Добруну изграђен је кад је у њој службовао свештеник Милосав Видаковић.

Мирополит даборбосански Николај је 1994. године ову светињу прогласио манастиром и послије 300 година увео монаштво.

Од тода следи процват добрунског манастира.

РАДОЈЕ ТАСИЋ

Прочитајте и...