Миланка БУРИЋ: МИ, БЕЗАКОНИ

Клуб умјетничких душа из Мркоњић Града додјелио је, поводом Дана заљубљених, књижевну награду за најоригиналнију љубавну пјесму пјесникињи Миланки Бурић из Бијељине.

Миланка Бурић

Сваки искорак из овог кавеза страдања

Испуњава ме необичном радошћу и надом,

Људи које срећем мисле да не знам за падања

Ал’ ја знам да ми је живот трње прекривено шлагом.

Давно схватих да само ти залогаји који гребу душу

Обликују глас за искупитељске псалме,

Из мора суза најљепше очи израњају док со топи усну

И не чуди се, Боже, што сањају бијег у град даље.

У мени је магнет за жедне и гладне, одбачене,

Љубави имам за оне од којих си и Ти дигао руке;

Постоји нешто добро у тим грешницима који не кају се

И зато огњеном змају на жртву приносим лице лутке.

Умире за мене Сунце онда кад се заузимам за њега

Ал’ не плаши ме тај мрак који долази као одмазда,

Јер је он моје Сунце и једини човјек који ми треба,

Не брини, ићи ћу путем спрам Мјесеца.

Вољети њега, кажу, значи одрећи се себе

А ја се тек у њему огледам у пуном сјају,

Осјећам да су те руке као свемир хладне и тешке

Па ипак, никад не сних блажено као у њиховом загрљају.

Баш ме брига за свијет, небо и земљу који ричу,

Доста се живот сводио на вољу клеветника;

Дошло је вријеме да и мени чуда редом ничу,

Моја срећа има лик згодног осветника.

Прави је лијек у твом друштву на врху планине

Одакле се виде сва недјела угледних судија,

Горе бијели јагањци свирају харфу сред тишине,

Пчеле сладе горчину којом нас је судба намучила.

Нека ме заборави страх и тамница која срца слама,

Умићу те несветог нектаром рајске малине;

Ја те сад живим – више те свезана не сањам,

Истоку и Западу ћу твоју љепоту да покажем.

Хиљаду ће стријела злобе кренути према нама

Од кметова и слободних створова,

Ал’ ја ћу с тобом бити до самог краја

Па нек’ ми затворе врата од небеских дворова.

Прочитајте и...