КАД КОЊИ ТУГУЈУ

Stari ukrotitelj konja zna da pozna i kad konji tuguju

NA BORIKAMA KONJI NE UMIRU PRIRODNOM SMRĆU

Konji po mirisu prepoznaju dobrotu čoveka, a ako ga “ne mirišu”, bolje mu je da im i ne prilazi, kaže Radomir Stanišić iz Borika

ROGATICA – Sanja skoro svake noći Radomir Stanišić u svojoj sobici okovanoj lamperijom u selu Borikama kod Rogatice isti san. Kao juri on na rasnom arapskom konju Gazalu Borikama, vetar mu rasteruje kosu, granje ga šiba po licu, njišti i brekće pastuv pod njim, a okolo pršti kamenje kao da munje ispod konjskih kopita sevaju. Za raspamećenom Gazalom galopira oko 380 konja lepotana, kobila vitkih vratova i nestašne ždrebadi koja se poprečke gicaju mašući glavama i otresajući nevidljivu prašinu sa griva.

Radomir je živahan sedamdesetogodišnjak, a celi radni vek od 40 godina proveo je na ergeli rasnih konja na Borikama, čuvajući ih, negujući, timareći i obučavajući jahanju i vuči.
Treba samo poznavati ćudi ovih plemenitih životinja. Konji po mirisu prepoznaju dobrotu čoveka, a ako ga “ne mirišu”, bolje mu je da im i ne prilazi – kaže Radomir.

Gorštak sa Borika je četiri decenije jahao na stotine konja. Znao im je “žicu”, umeo je da natera pastuva “da ga oseti u sedlu”, da prema njemu pokaže i snagu i umeće da bi ga umorio. Nikad nije pao s konja, niti se povredio.
– Jednom se oždrebi malo putasto ždrebe, slatko i umiljato kako to samo ono zna da bude. Prihvatim ga od tri meseca i počnem vežbati i krotiti. Kad poraste, bio je to moj službeni i “privatni” konj. S njim sam provodio dane i godine. Napijem se tako, legnem pod drvo da odspavam, a kad se probudim Gazal stoji iznad mene, gura me njuškom da ustanem i vinem se u sedlo. Čudo od životinje – priseća se Radomir. A sad sledi priča o tome koliko je široka i duboka duša ovih pametnih i vernih životinja.

Радомир Станишић

Posle 15 godina druženja sa Gazalom moradoh u penziju. Dojahah na njemu do kućnog praga, pozdravismo se, a onda ga radnik sa ergele vrati među njegove drugove. Ne lezi vraže. Za tri dana javiše mi da dođem u firmu. Kad tamo, ovamo, oni nešto trc-mrc, nikako da mi reknu što su me zvali. I na kraju moj najbolji drugar s posla reče – umro Gazal! Kažu bili i veterinari, pregledali ga, zdrav, ništa mu ne fali – ali umro. Umro od tuge za gazdom. I dan-anas se ne mogu iskajati što ga nisam odveo kući kad pođoh u penziju, ne bi mi branili – priča sa suzama u očima stari ukrotitelj konja.
Krotio je i timario Radomir Stanišić predivne konje arapske i bosansko-brdske pasmine. Učio je jahanju mnoge turiste, među kojima je zapamtio Lepu Brenu, Gorana Bregovića, glumce, pesnike, strance, a o političarima ne želi da govori “jer su oni najplašljiviji i najsmotaniji”. Vozio je zimi sanke, a leti kočije s konjskim zapregama prostranstvima ove visoravni iznad Rogatice.

Voleo sam da se s konjima družim na livadama i pašnjacima, da slušam kako oni pričaju i sporazumevaju se, da ih hranim i pojim iz ruke, a za nagradu dobijem tople poglede iz njihovih krupnih očiju – govori Radomir.
On kaže da na Borikama konji umiru prirodnom smrću. Jedan ždrebac arapske pasmine živeo je 33 godine, a potomak njegovog Gazala sad ima dve i po decenije života. Penzioner Radomir Stanišić dođe poneka na ergelu “da ga želja mine”. Pojaše nekog ždrepca, razigra ga oko stoletnih stabala belog bora i priseti se svog Gazala.

Znaš li ti, sinovče, da na Borikama postoji groblje konja sa ergele. Tamo počiva i moj Gazal. Bio je on, kako da ti kažem, upola čovek.

RADOJE TASIĆ 

СТАНИШИЋ УМРО ОД ТУГЕ ЗА КОЊИМА СА БОРИКА

Станишићев вјерни коњ Газал, о чему је давно написана ова прича, умро је кад му је” газда ” отишао у пензију.

Данас је умро стари укротитељ коња, пензионер Радомир Станишић. Кажу да му је срце препукло кад је сазнао да је ергела на Борикама распродата и више не постоји.

Р. ТАСИЋ

Прочитајте и...