ЗАБОРАВЉЕНИ ЂУРЂЕВДАНСКИ ОБИЧАЈИ : ОМАХА

РУДО – У књизи „Записи старог Руђанина“ аутор, Драгољуб Мићовић, забиљежио је своје сјећање на један обичај који су практиковали наши преци, а у руђанском крају сачувао се до почетка Другог свјетског рата.

 Он наводи да су „Руђани Ђурђевдан свечано прослављали, а прослава би почињала култом Омахе у поподневним часовима, дан уочи Ђурђевдана, 5. маја. Тог поподнева, омладина Рудог, без обзира на вероисповест, носећи у рукама: бокале, ибрике, ђугуме, канте и друга посуђа, са песмом креће из чаршије(…)

 Раздрагана, весела, шаролико обучена поворка младих упућује се ка мосту преко Лима, а онда скреће путем на другој обали, идући кроз Старо Рудо. Успут се бере пољско цвеће и јоргован, које се меће у поменуте посуде(…) Весела поворка застаје пред воденицом. Девојке додају посуде са цвећем младићима, који у близини воденичног точка хватају у посуде распрштене честице воде – измаглицу, и пуне посуђе.

Илустрација обичаја омахе

Пуњење посуда водом са извора

Распршене честице воде, које падају преко мирисног цвећа, апсорбују његове мирисе и сливају се у посуде. За то време свирачи свирају, омладина игра и пева. Игра и весеље трају све док се и последња посуда не напуни(…) У сумрак улази се у чаршију, где их испред кућа дочекују старији. Сви су весели. Цело место пева. Као да су сви у неком заносу. Весела поворка са собом је донела мирис и дах пролећа, којима испуњава вече које се спушта(…)

 После вечере чељад жури на починак, јер се ујутру рано на Ђурђевдан устаје ради одласка на уранак. Руђански добошар Мехо у три сата ујутру обилази руђанске улице, лупајући у добош(…) и буди грађане који се умивају оном мирисном водом донетом са Омахе, а ова вода шири мирисе, које је покупила из цвећа, освежавајући ранораниоце.“

Омаха – вода са воденчног кола

 Аутор на крају описивања даје и могуће тумачење назива овог обичаја, доводећи га у везу са опојним мирисом воде. Ова, свакако значајна, етнографска забиљешка може нам открити много више.

Најприје, назив омаха, или омаја, како је биљежи Вук Стефановић Караџић у Живот и обичаји народа српског, означава баш воду с кола воденичног, у коју се ставља разно биље, којом се ујутру на Ђурђевдан умивају и купају – да се од њих свако зло и неваљаштина отресе и отпадне, као омаја од кола.

У покушају разумијевања симболичког слоја овог обичаја, долази се до претпоставке да је могуће да се иза ове праксе крије заправо једна обредна активност, паганског карактера, која се везује за почетак новог годишњег циклуса.

 У традиционалном схватању времена, заснованом на концепту понављања и обнављања временских циклуса, овај период године, од  божићних празника, па кроз низ прољећних обичаја, јесте период у којем су наши преци празновали вријеме рођења новог сунца, младог бога, вријеме обнављање вегетације и почетак новог природног циклуса.

 Према архаичном схватању, период празника јесте период слободног ритуалног понашања када је потребно да се друштво очисти и привремено врати природном стању, да би се након тога опет вратило поштовању структурних принципа и прихватљивих друштевних форми.

Кроз ову врсту комуникације природних циклуса и обреда обнаваљала се веза између човјека и природе, успостављајући даљњи континуитет живота.

  Како тумачити Омаху?

 Раширеност сличних обичајних пракси међу словенским народима може помоћи да се овај обичај боље разумије. Сви елементи овог обичаја који се спомињу у књизи носе изразито јак фолклорни потенцијал – јоргован, љубичица, јагорчевина, ђурђевак – пољско цвијеће које се може наћи у овом периоду у руђанском крају – затим, вода, воденица.

 Сви ови цвјетови према својој симболици указују на неки апспект карактера и емотивног односа на који се алудира – скромност, невиност, чедност, заљубљеност.

 Плетење вијенаца и стављање овог цвијећа у посуде за воду, па и кићење њима, може се тумачити као жеља за посједовањем истих, које се кроз ову ритуално-магијску праксу могу задобити (купањем, умивањем, или цвијећењем као заштитом на вијенцу, или за одјећом). Вода је симбол чистоће, и отуда све оно што има везе са водом у народном вјеровању заправо има јаку симболику. Вода ствара нови почетак, поништава магију, чисти од „неваљалства“ и „прљавштине“.

 Према народном вјеровању вода испод воденичног точка (витла) је љековита. А тајанственост и опасности која се везује за мјеста на којима се налазе воденице, повезана је и са вјеровањем да та мјеста посјећују виле, вилењаци, ђаволи, који се купају у тој води, па отуда и вјера у њена магијска својства.

 Оно што је такође битно за разумијевање фолклорног слоја овог обичаја јесте присуство младића и дјевојака који ово практикују уз пјесму и игру, указујући на младалачке потенцијале, виталност и потенцијалну плодност.

 Иако стари Руђани о овоме, вјероватно, нису размишљали, успјели су сачувати један интересантан ритално-магијски обред који су и њихови преци практиковали како би обиљежили буђење и поновни почетака новог годишњег циклуса.

Јована ОСТОЈИЋ

Прочитајте и...