ЖУТО ЗЛАТО ДОВОЖЕНО ВОЗОВИМА

ВИШЕГРАД – Крајем  педесетих и почетком шездесетих  прошлог вијека, причају старији, биле су гладне године. Сељаци из вишеградских села сналазили су се да би на посној брдској земљи отхранили бројну чељад.

Многи су “за жив динар” ишли у смоларење, други су правили, “туцали” коцку за поплочавање градских улица и тргова, рабаџијали или ходали по кириџулуку у Србију продајући луч и трампећи га за жито. Све је то било недовољно да се нахране гладна уста.

Старина Бошко Шимшић из села Стоца, код Вишеграда, прича о још једном начину како се могло зарадити жито и обезбиједити хљеб за породицу, скоро и за годину дана.

Село Столац

– Упек’о звиздан над равницом, равно к’о на тањиру, нигдје хлада ни дрвета, а ми у сукненим одијелима, кошуљама од лана и конопље које деру кожу, тумарамо између редова стабљика и беремо куруз. Врста дуга од 400 до 600 метара, стабљике куруза суве, листови оштри као сабље па боду по лицу и тијелу, деру и парају остављајући маснице и крваве трагове – прича Бошко, присјећајући се како је брао кукуруз у банатским и бачким пољима.

Бошко је први пут 1959. године са још око 300 сељака из села са територије вишеградске и руђанске општине ишао у бербу кукуруза у Кикинду.

– Све то је организовао Никола Нешковић из Вардишта који је са задругом у Кикинди и другим градовима у Банату договарао долазак берача куруза. Највећа тура сељака бројила је чак 400 душа – прича Бошко.

На необраној њиви под кукурузом у Бачкој – ту су га брали моје комшије и земљаци

Он се присјећа како су берачи ујутро у осам сати сједали у “ћиру” на жељезничкој станици у Добруну и стизали у Београд, на Чукарицу у седам сати ујутро. Онда пресједање у воз широког колосијека, кога су многи сељаци први пут видјели, па право у Кикинду.

– Тамо би нас смјестили у штале или какве бараке да спавамо на палачама, а онда ујутро у четири сата на њиву. Одреде нам да уберемо два хектара куруза за мјесец дана, па ко може да издржи нек ради. Мученички је то посао био – вајка се Бошко.

Сељаци из села са планина око Вишеграда и Рудог навикавали су се и на равницу, на тежак живот у банатским њивама. Дању би брали кукуруз, комишали га, товарили у тракторе, а чим засија мјесец над равницом прихватали су се српова и жњели стабљике или шашу, како су је они звали. Трајало је то до дубоко у ноћ.

– У бербу кукуруза ишле су и жене па чак и старци од шездесет година. Кад би неко забушавао, на рачун групе, сљедовао би га клип куруза у главу, па је и он морао радити. Најтеже су биле ноћи. Легнеш онако уморан, заспиш као клада, а у глави ти се врзмају жути клипови куруза, шушти шаша, ред нема краја, прави кошмар. Ни у сну нисмо имали мира – говори старина са Стоца.

И кад мјесец дана прође, газда њиве или шеф задруге сељацима берачима наднице исплаћује у клиповима кукуруза, жутог злата.

– Вриједан берач је могао за то вријеме да заради од 10 до 12 метара кукуруза у клипу, то је око 1,2 тоне. Након вагања куруз би се тракторима превозио на прву жељезничку станицу и “картирао” за Добрун, Рудо, Вишеград – прича Шимшић.

Сломљени берачи би возом стизали до Добруна ,па пјешице до својих села и брижне породице, којој се нису могли јавити ни да ли су живи. За десетак дана стизао би на жељезничку станицу и њихов кукуруз. Жељезничари су га истоварали поред пруге па је простор око жељезничке станице био прекривен хрпама жутог злата.

– Онда смо ми долазили на станицу, вагали сваки свој дио куруза, товарили га на воловске запреге па полако кући. Волови су могли да потегну по пет метара жита, а ја сам цијели дан пробавио да бих на Столац извукао једну туру. Каква је само радост у породици била кад је куруз стављан у давно припремљен салаш – говори стари берач.

Путешествије са кукурузом се није ту завршавало. Цијела породица, па чак и дјеца, увече би засјели да круне кукуруз, односно да одвајају зрно од кочањике. Жито се онда стављало у амбаре који су имали преграде за све врсте житарица.

– Е, онда долази на ред мљевење курузног зрна. Поново се товари на коње или волове па до воденица поточара у Раздолинама, а кад тамо пресуши поток, онда у Кршање на Рзав. И ту се чекало на ред, давао ујам воденичару. Е, моје дијете, црни хљеб је то био – клима главом старина са Стоца.

По причи сад покојног Бошка Шимшића из вишеградског села Стоца

/Текст објављен у „Гласу Српске“ 2008.године

Радоје ТАСИЋ

  •  
  •  

Прочитајте и...